Photo: Bojan Mustur

Bordo novčanik
Tetka Raza je umrla 7. oktobra 1999. godine. Netom pred smrt, uspela je da dovede sestru i mene u Sarajevo. I da me upiše u Drugu gimnaziju.

Njena sena zauvek je ostala u stanu na Čengić Vili. U čuvenom Kvadrantu. Znate dobro kako se tetke urežu u vaša srca. I nikako da izađu. U vitrinama su uspomene iz vremena lepote življenja. Ta čistina, nežna belina. Sneg. Kao simfonija, orkestar kojim diriguje maestro Fred Ballinger (Michael Caine) u filmu Youth. Kraj jednog života. Dobro se sećam da je jednu od vitrina krasio plavi komplet Fyodora Mikhailovicha Dostoyevskog. Prašnjav, zlatnih slova. Iznad knjiga virio je novčanik bordo boje. Sve podseća na večiti derbi. Željo i Sarajevo, plavo i bordo. Mamio me je. I tako godinama. Dok se nisam odlučio da ga konačno uzmem. I strpam sebi u džep. Sa prednje strane novčanika stajala je stilizovana bela pahuljica sa olimpijskim krugovima. Dizajnirao ju je Miroslav Antonič. Unutrašnjost je krasio logo Šipada u kojem je tetka zaradila penziju. Raritet koji traje. Uspomena koja nema cenu.

Pričala mi je mnogo puta o Olimpijadi. Bila je volonter…

„Ako vaš izbor budu Jugoslavija i Sarajevo, dočekat će vas široka i iskrena srca, ljudska toplina, prekrasne planine i snežni tereni…“ (Pat Besford, engleska novinarka).

Izbor Sarajeva za grada domaćina XIV zimskih olimpijskih igara objavljen je 18. maja 1978. tokom 80. sednice Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) u Atini. Gradovi protivkandidati bili su Sapporo iz Japana i Goteborg iz Švedske. Nakon dva kruga glasanja Sarajevo je većinom glasova dobilo organizaciju ZOI 1984.

Zimska bajka u gradu koji spaja Istok i Zapad. Okružen planinama, otvorio je vrata celom svetu. Snega nije bilo, a Igre samo što nisu počele. Pao je u poslednji tren, i najavio magiju. Sjajni kist Ismara Mujezinovića obojio je Grad i pretvorio ga u Univerzum. Akvarel fantazije.

XIV zimske olimpijske igre održane su od 8. do 19.  februara 1984. godine. To su bile prve zimske i druge olimpijske igre održane u nekoj socijalističkoj državi. Prve su bile u Moskvi 1980, a ostale su upamćene po bojkotu mnogih zemalja predvođenih SAD-om.

Na Igrama su nastupila 1.272 takmičara iz 49 zemalja (998 takmičara i 274 takmičarke). U programu Olimpijskih igara bilo je alpsko skijanje, bob i sankanje, hokej i umetničko klizanje, biatlon, nordijsko skijanje i skokovi.

Organizacija ZOI 1984. koštala je 142,6 miliona američkih dolara. Ukupno je prodato 250.000 ulaznica, od čega samo u inostranstvu 200.000. Izveštavalo je više od 4.500 novinara.

Vučko, maskota Igara, autora Jože Trobeca, zabavljao je i uvesaljavao sudionike. Glasom Zdravka Čolića: Sarajevooooooooo!

Photo: Bojan Mustur

Volimo Jureka, više nego bureka
Otvaranje je pratilo oko 60.000 građana na stadionu Koševo i oko dve milijarde ljudi preko malih ekrana. Olimpijski plamen je upalila klizačica Sanda Dubravčić koja je baklju preuzela od skijaša-trkača Ive Čarmana: „Nakon toliko godina i brojnih olimpijada, mogu reći da je zapravo u Sarajevu bila istaknuta ljudskost, ona ljudska komponenta. Nema toliko srca i toliko otvorenosti koliko je bilo u Sarajevu“, rekla je Dubravčić.

Četrnaestog februara skijaš Jure Franko osvojio je srebrnu medalju u veleslalomu.To je bila prva medalja za Jugoslaviju na ZOI u istoriji. Na dodeli medalje skandirali su mu: „Volimo Jureka, više nego bureka“.

Bilo je još mnogo zlatnih sportista koje Sarajevo nikada nije zaboravilo. Klizače Katarinu Witt i Olega Vasilieva, zlatne ruske hokejaše, blizance Phila i Stevea Mahrea u slalomu… Posebno se pamti zakletva u ime svih sportista koju je položio Bojan Križaj. Prilikom izgovaranja reči pred ispunjenim stadionom, na trenutak je zamucao.

Photo: Bojan Mustur

Bolero i stanovi.
Jayne Torvill i Christopher Dean, plesni klizački par iz Velike Britanije, svojim nastupom su osvojili sudije koje su im dali maksimalne ocene za umetnički dojam. Oduševljeni su bili i gledaoci. Par je ostao upamćen kao jedan od najomiljenijih i najimpresivnijih pobednika u umetničkom klizanju u olimpijskoj istoriji.

Devetnaestog februara zatvorene su ZOI. Tadašnji predsednik MOK-a, Juan Antonio Samaranch, je izjavio da su to bile najbolje zimske igre u istoriji olimpijskog pokreta.

Sarajevu je nakon ZOI-a, uz olimpijske objekte, ostalo 2.850 novoizgrađenih stanova, više hotela, a bilo je otvoreno i 9.500 novih radnih mesta.
Impresivno, zar ne?

Prazni novčanici. Lavice.
Olimpijade više nema. Samo sećanje koje tražimo. Nostalgija i Tarkovsky. Minula vremena i Bolero. Pahulje i vuk koji zavija. Danas, u agoniji. Ekstazi. Naši novčanici postali su prazni. Bilo bordo, bilo plavi. Sa olimpijskim simbolima. I gigantima koji više ne postoje. Šipad, UNIS, Famos, Pretis, TAS, Zora, itd. Ko je kriv? Bressonovi filmski džeparoši na svakom koraku. Kratkih rukava, doduše. Bogate se Oni. A mi, ćutimo. I umiremo, tiho. Jer ljudskosti, nema!

Iz olimpijske krasotice Zetre čuju se zvukovi klizaljki. Hokejaška kaciga stavlja se na glavu. Kosa se vezuje u rep. Palica je spremna da zada udarac. Za budućnost koja cvate. I da nas osvesti. Da ne budemo ovce. Pak leti na sve strane. Kaže da perspektive, možda ima. Na onom svetu, Juan Antonio Samaranch, zadovoljno se smeška. Ima i zašto.

One su Lavice. Hokejaške kraljice. Po prvi puta u Sarajevu ženski hokejaški klub. Rapsodija, divna li je. Dogmatičari na aparatima. Vode nas, ti nežni revolucionari. U neki novi svet. Rika lavlja, samo što nije počela.

Čuvajte se, psi rata!

Link:
http://balkans.aljazeera.net/blog/olimpijska-bajka-na-miljacki